ОДНОС НАСТАВНИКА И УЧЕНИКА

Можемо сматрати давно прошлим временом онај период кад је наставник, самим тим што уђе у учионицу представљао неприкосновен ауторитет коме сви ученици „морају“ да се повинују и никада не смеју да преиспитују његове речи и одлуке. Неки наставници и данас жале за тим временима, јер понекад имају утисак да је сада све отишло у другу крајност – ученици су ти који имају моћ, а наставник на крају хтео, не хтео мора да се повинује због притисака, жалби, недостатака или неделотворности законских механизама да се стане на пут одређеним проблемима и сл. Ниједна од ових крајности није добра, у првом случају за ученике, а у другом ни за ученике ни за наставнике.

Ауторитет наставника више није сам по себи дат и неприкосновен, али прави наставници својим понашањем, начином комуникације са ученицима ипак успевају да буду ауторитети ученицима.
Ево неколико предлога. Факултети које смо завршили нису довољни да се сматрамо стручњацима. Стручњачку моћ ћемо осигурати тако што ћемо се стално усавршавати, употпуњавати своја знања, добро се припремати за сваки свој час и то због себе и ученика, а не зато што саветник може доћи на час. То ће нам пружити сигурност и самопоуздање. Прилично је лоше када ученик има доживљај да је наставник неспреман, несигуран, да он зна више од наставника и када наставник не дозвољава да се оно што он презентује ученицима преиспитује. Ако имамо довољно сигурности у своје знање и довољно самопоуздања, неће нам бити страшно ни да на питање ученика понекад кажемо: „Не знам“, али да то истражимо и одговоримо на наредном часу, као и да се упустимо у дискусију у смислу пресипитивања информација које смо ученику дали и да му се захвалимо због тога што смо и ми нешто научили.
Наше понашање служи за пример ученицима. Референтна моћ је изузетно важна, као и учење по моделу на коме се заснива. Будимо ученицима узори, у правом смсилу те речи. Не важи оно: „Ја то могу да радим јер ја сам наставник“ – ти не можеш да користиш телефон за време часа, али ја могу, важно је; ружно је да се шминкаш за време часа, али ја могу да поправим своју шминку пред крај часа; не смеш јести за време часа, али ја могу, нисам доручковао и не могу да држим час; ти не смеш да закасниш на час, али ако ја касним за то постоји неки важан разлог… Правила рада на часу и оно што ћете очекивати од ученика, као и оно што они могу да очекују од вас, утврђује се на почетку и увек поштује, од стране свих па и нас. То подразумева и дефинисање изузетака, или пак мењање правила у ходу уколико се сви сложе. Оно што нас чини одраслима јесте и преузимање одговорности у случају непридржавања правила и трпљење одређених последица – како се односи на ученике, то се односи и на нас, будимо пример. Ако захтевамо придржавање одређених правила, свакако имамо разлога за. Та правила не постоје зато што „ја тако кажем“ или „закон тако каже“, већ зато што је то важно из одређених разлога. Ученицима не ускраћујемо објашњење!
Са ученицима треба имати искрен однос, који подразумева узајамно поштовање. Ученици ће више поштовати наставника који уме да каже: извините, погрешио сам, не знам то. Такав однос не одаје слабости наставника, већ показује ученицима да је сваки наставник прво човек и да свако може да погреши, што се рефлектује и на њихово понашање и учење. Ученици су опуштенији, али и охрабрени чињеницом да ће им наставник помоћи, да ако нешто не знају постоји друга шанса и сл. Када је наставник непогрешив, недодорљив, ученици од почетка имају страх од њеха, губе поверење у своје способности, учење се одвија без мотивације са предпоставком дато неће добро урадити и на крају не воле предмет, који такав наставник предаје.